gale®ija

Odlučila san da do kraja lita više neću izlaziti iz kuće, nikako, ni pod kakvim okolnostima.
Zapravo, sljedeća dva tjedna su ključna.
Kućna.
Zaključana.
Za dalje ćemo vidit.
Zamisli ovo:
Ma ne moraš zamišljati, ovako je bilo:
Uređivala san oleandar.
Sickala. Štrickala. Skidala ocvali cvit i mećala ga u karijolu.
Razmišljala san o tomen je li pametno staviti te cvitove u komposter, s obziron na otrov koji sadrže
(otrov uvik dolazi upakiran u male dražesne cvitiće roze boje)
ili da ih samo šiknen u kantu za mišani otpad i ne sekiran se oko kruženja toksične materije u svemiru, kad:
"Možem li vas poprosit'..."
Okrenen se, a isprid mene SlovaK.
"...za foto?"
Okreće se prema ženi, lipoj ženi, mojih godina, veseloj i nasmijanoj, punoj energije ka da se netom prije uštekala na E-punjač.
Pruža mi mobitel.
"Možem", a što sad, zaskočija me s leđa, prikinija u meditaciji, ali...umjetnost je to i izazov.
Uzmem mobitel, a on trči k njoj. Namišta joj ruku oko pasa, ona ne skida svoj vječni osmijeh s lica. Smije se i on.
Pogledivaju livo, desno, iza sebe: vidim - razmišljaju o scenografiji, i kad su se ukadrirali, osjetim da je to - to.
Umisto "riiibiiicaaa", kažen "kuracie stehno" * i okinen. Okinen još jedanput. Zumiran i okinen još par puta. Mislin se da uđen u photo-editor i da se potpišen...
Kad on uzima mobitel, zahvaljuje i oboje bezbrižno i zaljubljeno odlepršaju ususret moru, ususret sutonu.
...
Lajkati moje nepotpisane fotografije možete negdi na fejsfuku ili na instantgramu, ne znan di će točno svršiti. Ni kad.